Posle budne noci, kao posle bitke u kojoj su svi poraženi,
svestan da ce ih još biti, palim cigaretu kraj otvorenog prozora.

Svi smo mi od istog štofa samo su nam dezeni razliciti.
Pronalazimo se po teksturi i finim valerima.
Kad oni nestanu, zbog navike, zbog taštine,
kad pustimo da izblede jer ih nismo negovali,
napuštaju nas, napuštamo,
drage osobe sa kojima smo sretni bili
baš zbog tekstura i svetlosti koju smo delili.
Polako, neprimetno, ostajemo sami.
Samoca je za jedne odabir, a drugima sudbina.
Nije bitno imaš li nekogoga pored sebe, ili nemaš.
Ja je nisam odabrao…

Kroz otvoren prozor nadire hladan vazduh,
pritiska dim zapeljene cigarete u grudima,
u srcu, komadici leda, tope se u ocima.
Dvorište okruženo zidovima, kao zatvorski krug,
prljavo bela garaža - nedostaje joj cigla na zabatu,
biljke što traže negu , a nekim cudom rastu same.
Imao sam san…

Sada gledam u teške oblake jave,
što ne znaju šta ce iz njih pasti,
Hladna decembarska kiša Ili nežne bele pahulje.

Život je kao i ova cigareta,
jednom zapaljenoj ostaje joj da gori,
da pruži užitak, da zadovolji potrebu, da stvori zavisnost
i da nekom ne bude po volji što baš tu gori.

Na pruženi dlan pale su prve pahulje
i slile se otopljene u linije dlana kao da proricu sudbinu,
drugaciju od one koju je nudila neprospavana noc.

Naci cu ja svoj san tamo gde ga je izgubila ova neprospavana noc,
tamo gde ga je sakrilo ovo prohladno jutro.
Još je u meni udahnutog života…